UZALUDNI KAO SUNCE

4.

Dobri oče, oče mrtvi,
Da li čuješ jade srca?
Previše je palo žrtvi
U toj borbi protiv sunca;

Previše je krvi, znoja,
Prosuto po Zemlji srama;
Previše je ova moja
Pocrnjela crna tama!

Premalo je, oče, ruku
Pruženih za pomirenja;
Sve više smo braća vuku
I robovi nepoštenja!

Premalo je ljudi, zbilja,
Da su ljudi kao prije;
Pobjegli su ispod bilja –
Vrebaju nas ljudi-zmije!

5.

Ni zavičaj više nije
Kao prije. Tamo sada
Nema lica da se mije,
Jabuka i prašnih džada.

Ali, oče, ima nečeg
Što me vuče izdaleka,
Dok smrznuto pada veče –
Valjda konop sa direka!

6.

Još se, oče, sleglo nije
Lišće ispod kože neba,
Nit’ je sunce da upije
Stiglo rosu sa mog hljeba.

Još titraju u očima
Slike mrtvih, krv na nožu…
Odavno je stegla zima,
Odrala nam toplu kožu.

Još nam gore ispod nogu
Kosti dječje, k'o igračke…
Okrenuli leđa Bogu
K'o miševi ispred mačke!